Biografija gladi – Ameli Notomb

Odsustvo gladi predstavlja dramu kojom se niko nije pozabavio.

Bas kao i one retke bolesti kojima se istrazivaci vise i ne bave, tako i ne-glad tesko da moze da pobudi radoznalost: osim zitelja Vanuatua, niko drugi od nje ne boluje.

Nasa zapadnjacka preuhranjenost s tim nema nikakve veze. Dovoljno je da izadjete na ulicu i vidite kako ljudi crkavaju od gladi. A da bismo zaradili hleb nasusni, primorani smo da radimo. Kod nas je apetit veoma snazno ukorenjen.

Na Vanuatuu apetita nema. Tamo se jede iz uctivosti, da se priroda, jedina gazdarica u kuci, ne bi slucajno uvredila. Ona se brine o svemu: riba se pece na kamenu uzavrelom od sunca, i tacka. I naravno, izvrsno je, bez po muke – gotovo da bismo se pozalili da “tu nema nikakvog stosa”.

Zasto izmisljati deserte kada je tu suma koja daje tako ukusno i fino voce, da u poredjenju s njima nase poslastice deluju gotovo ogavno i neotesano? Zasto praviti umake, kad je sok skoljke pomesan s kokosovim mlekom toliko bozanstvenog ukusa, da sve nase kulinarske umake svodi u rang odvratnog majoneza. Nije potrebna nikakva umetnost da biste otvorili malocast pokupljenog morskog jeza i uzivali u njegovom izludjujucem sirovom mesu. I to je vrhunac gastronomije. Nekoliko gojava slucajno su fermentirale u rupi u koju su upale: eto, cak imamo i cime svojski da se napijemo. Isuvise jednostavno.

Malo sam bolje osmotrila ovu trojicu zitelja tog spajza kakav je bio Vanuatu: bili su ljubazni, ugladjeni, civilizovani. Nisu odavali ni najmanji simptom agresivnosti: osecalo se da se radi o duboko miroljubivim ljudima. Ipak, izgledali su pomalo umorno: kao da ih nista nije zanimalo. Njihov zivot bio je jedna vecita dokolica. Nedostajala im je neka potraga.

*********************

Suprotno od Vanuatua nije tesko definisati: to je svugde drugde. Mnogim narodima zajednicko je to sto su se tokom svoje istorije neizbezno susreli sa gladju. Glad spaja ljude. Ima tu o cemu da se medjusobno poprica.

Sampion praznog trbuha je Kina. Njena proslost predstavlja neprekidni niz prehrambenih katastrofa sa gomilama mrtvih. Prvo pitanje koje neki Kinez postavi drugom Kinezu uvek glasi: “Jesi li jeo?”

Kinezi su naucili da jedu i ono nejestivo, otud i potice njihova nedostizna rafiniranost u kulinarskoj umetnosti.

Ima li briljantinije, ingenioznije civilizacije? Kinezi su sve izumeli, o svemu mislili, sve razumeli, na sve se usudili. Proucavati Kinu jeste proucavati intligenciju.

Da, ali oni su varali. Bili su dopingovani: bili su gladni.

Ne radi se ovde ni o kakvom pokusaju da se uspostavi neka hijerarhija medju narodima. Naprotiv. Radi se o tome da se pokaze kako je glad njihov najvisi identitet. Onim zemljama koje nas gnjave sa obelezjima toboze jedinstvenim samo za njihov narod, treba poruciti da svaka nacija zapravo predstavlja jednacinu artikulisanu oko gladi.

Paradoks: Novi Hebridi nisu uspeli da izazovu nikakvu stvarnu pohlepu nekih spoljnih osvajaca, samo zato sto ovom arhipelagu nista nije nedostajalo.

Cudno, buduci da je Istorija nebrojeno mnogo puta dokazala da su najkolonizovanije zemlje upravo one najbogatije, najplodnije, itd. Da, ali potrebno je primetiti da Vanuatu nije bogata zemlja: bogatstvo je proizvod rada, a rad je pojam koji na Vanuatuu ne postoji. Kada je rec o plodnosti, to pretpostavlja da su zemlju ljudi obradjivali, dok na Novim Hebridima nikada nista nije bilo zasadjeno.

Prema tome, ono sto privlaci grabljivce zemlje nije neka doslovna zemlja dembelija, vec rad koji su ljudi u tu zemlju ulozili: a to, to je rezultat gladi.

Zajednicko za coveka i sve druge vrste jeste to sto uvek tragaju za necim sebi slicnim: tamo gde vidi ucinak gladi, on cuje svoj maternji jezik, na poznatom je terenu.

Mogu samo da zamislim dolazak okupatora na Nove Hebride; ne samo da im nije bio pruzen nikakav otpor, vec i ponasanje domorodaca mora da je sugerisalo sledece: “Bas ste dobro stigli. Pomozite nam da dovrsimo ovu gozbu, mi vise iznemogosmo.”

Ljudski nacin razmisljanja ucinio je ostalo: ono sto se ne brani, znaci da i ne vredi, necemo se sad valjda odusevljavati ovim ostrvima na kojima zadovoljno stanovnistvo, koje cak ne ume ni da se bori, nista nije sagradilo.

Jadni Novi Hebridi! Biti zrtva jedne tako nepravedne osude, to je stvarno da pobesnis. A, kako li tek mora da je uvredljivo kada vas kolonizuju neki ljudi koji kao da ne zele da tu i ostanu!

*********************

Sve ovo o cemu govorim ni meni nije strano. U stvari, ono sto me kod Vanuatua fascinira jeste to sto u njemu u tolikoj meri prepoznajem geografski izraz svoje suprotnosti. Glad, to sam ja.

San fizicara je da objasne univerzum na osnovu jednog jedinog zakona. Kazu da je to veoma tesko. Ako pretpostavimo da sam ja jedan univerzum, onda se moze reci da mene cini jedna jedinstvena sila: glad.

Nije rec o tome da se ima monopol na glad; glad je ona najbolje raspodeljena ljudska osobina. Ja samo smatram da sam svojevrstan sampion u tom domenu. Koliko god daleko sezalo moje secanje, uvek sam crkavala od gladi.

Poreklom sam iz imucnije sredine: kod mene nikad niceg nije nedostajalo. Stoga, samo mogu da zakljucim da je pomenuta glad licna osobenost: nije socioloski objasnjiva.

Osim toga, potrebno je napomenuti da moju glad treba shvatiti u najsirem smislu: da se radilo samo o gladi za hranom, to jos i ne bi bilo toliko strasno. Medjutim, moze li se biti gladan samo hrane? Ima li tog gladnog trbuha koji istovremeno ne ukazuje i na jednu opstu izgladnelost? Pod pojmom gladi podrazumevam ono sto strahovito nedostaje citavom bicu, tu grcevitu prazninu, to stremljenje, ali ne nekom utopijskom ispunjenju, vec obicnoj stvarnosti: ja preklinjem da bude neceg tamo gde niceg nema.

Dugo sam se nadala da cu u sebi pronaci neki Vanuatu. Kada sam u dvadesetoj godini iz Katulovog pera procitala stih kojim na sebe uzaludno apeluje ” Prestani da zelis”, naslutila sam da ukoliko to nije uspeo jedan takav pesnik, da ce meni to jos manje poci za rukom.

Glad , to je hteti. To je zelja mnogo sira od zeleti. Snaga ne lezi u volji. U njoj ne lezi ni slabost, jer glad ne zna za pasivnost. Izgladneo je neko ko traga.

To sto se Katul poziva na rezignaciju, to samo znaci da on nije rezigniran. U gladi postoj izvesna dinamika koja zabranjuje prihvatanje svog stanja. Glad je jedna nepodnosljiva volja.

Reci ceta mi da Katulina glad, odraz nedostatka ljubavi, opsesije izazvane odsustvom voljene, s tim nema nikakve veze. Ipak, ja u tom jeziku prepoznajem identican registar. Glad, ona prava, koja nije samo hir izgladnelosti, vec ona koja razdire iznutra i dusi ispija samu sustinu., predstavlja lestve koje vode prema ljubavi. Svi veliki zanesenjaci prosli su skolu gladi.

Bica rodjena sita – a takvih je mnogo – nikada nece osetiti tu neprekidnu zebnju, to aktivno iscekivanje, tu groznicavost, tu bedu koja vas drzi budnim i nocu i danju, Covek sebe gradi oko onoga sto je iskusio u prvih nekoliko meseci svog zivota: ukoliko nije osetio glad, tada ce biti jedan od onih cudesnih izabranika, ili pak onih cudesnih prokletnika koji svoj zivot nece izgaditi oko nemanja.

Mozda je ovaj iskaz najblizi pojmovima milosti i nemilosti kod jansenista: ne zna se zasto se neki ljudi radjaju gladni, a drugi siti. To je lutrija.