Dan je prelep, dusu dao za uzivanje u dvoristu. Sedim u hladu, odmaram i raduckam u isto vreme. Sitan neki posao uz koji mozes da se iskljucis i ne mudrujes previse, samo ponavljas jednu te istu radnju, radio u pozadini tiho svira. Ruke su uhvatile svoj ritam i rade same…prolaze minuti polako, neprimetno …
Odjednom, dusa uztrepta od neznog dodira na licu. Ko me to miluje nezno, najneznije da dusa treperi? Krajickom oka hvatam pogledom pramen kose koji polako na blagom povetarcu krece put mog obraza. Ko je nezniji: da li svilenkasti pramen ili blagi povetarac? Polako topim se sa osmehom na licu…
Odavno me nisi posetio moj dragi povetarcu… niko ne ume da me miluje kao ti. Nedostajao si mi… prepustam ti se … I njega si prizvao…Svakog trena sam sve opustenija …rad ispada iz ruku, telo polako klizi , zatvorenih ociju lice ide put neba dok me jos uvek milujete … kroz listove, sunce se igra jurke na mojim kapcima…veseo mi osmeh na licu…volim kad se ovako poigravate samnom… nema lepseg osecaja, samo da potraje sto duze…
ISKRICE 